Победник

ЗОРАН ТЕРЗИЋ, СЕЛЕКТОР ЖЕНСКЕ ОДБОЈКАШКЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ СРБИЈЕ
С погледом на Рио
Имамо изузетне ствараоце у разним областима, али, објективно, нико није толико допринео афирмацији Србије као спортисти. Наши врхунски резултати често су загонетка и за нас саме. Немамо новац, јаке лиге, добру инфраструктуру. Биће, ипак, да иза свега стоји одличан рад струке и спортиста. Ако пречесто истичемо и преувеличавамо своје мане, морамо бити свесни и својих изузетних врлина. Не треба да одустанемо од својих особености и вредности, јер то нас и чини народом међу народима

Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива саговорника, Архива „Националне ревије”

Зорана Терзића смо затекли на путу ка Букурешту, са његовом садашњом екипом, румунским тимом „Тарговиште”. Током богате каријере, упоредо са улогом селектора српске репрезентације, радио је са више клубова. Посао је исти на оба нивоа, али је осећај, ипак, сасвим другачији.
– Осећај рада у репрезентацији је неупоредив. Оно што доживљавамо у клубу је на нивоу класичног посла, који се трудимо да обављамо на најбољи могући начин. Репрезентација је, ипак, нешто друго. Доноси, али и тражи много више од класичних тренинга и утакмица. Сваки успех доживљава се са много јачим емоцијама, а неуспеси се теже подносе. Барем ја то тако доживљавам и јасно испољавам.
Већ седамнаест година је у женској одбојци, иако на почетку тренерске каријере није ни помишљао о томе да ће се задржати у њој.
– Признајем да сам својевремено одбацивао такву могућност. Сматрао сам, једноставно, да је са дамама теже радити, пре свега због њиховог специфичног емотивног склопа. Био сам уверен да између женске и мушке одбојке постоје велике разлике, па сам се дуго опирао предлогу Александра Боричића да преузмем женску екипу „Звезде”. Међутим, за само неколико месеци схватио сам да нисам био у праву. Жене умеју да се посвете спорту са истом страшћу као мушкарци, можда и јаче. Дисциплиноване су и веома упорне. И, посебно битно, знају да буду веома лојалне тиму и тренеру. Моје предрасуде нису дуго трајале, па је то за мене постало једно значајно животно искуство. Тако се догодило да поред свих добрих и лоших искустава, успеха и неуспеха, свих ових година нисам размишљао о томе да се вратим у мушку одбојку, за шта, руку на срце, нисам ни имао нарочите понуде.
Једно од честих питања је да ли су га девојке увек разумеле на прави начин и да ли су давале онолико колико се од њих тражило?
– То је практично немогуће остварити. Најбољим резултатима тежимо, али је то понекад неоствариво. Тек када прође извесно време, хладне главе се може уочити да циљеви јесу били јасни, али да реалне могућности нису биле на том нивоу. Девојке су до сада пратиле моје захтеве и заиста давале све од себе. Мислим да су ме разумеле, а посебно то што тражим да увек дају више. Уосталом, то показују и њихове појединачне каријере, све оно што су оствариле у својим клубовима. Много ми значи што имају поверења у мене и што знају да од њих увек тражим само оно што могу да остваре.

ЕНИГМА ДОБРИХ РЕЗУЛТАТА

Ипак, неке од играчица великих могућности у протеклом периоду су пропустиле прилику да, нарочито у репрезентацији, оставе дубљи траг.
– Често се то дешава у спорту и увек ће се дешавати. И у многим другим репрезентацијама постоје слична искуства. Нас то можда више боли, јер немамо толики број врсних талената као неке друге земље, које лако налазе замену. Било је девојака које су у репрезентацији могле много више од онога што су дале. Сигуран сам да и оне саме знају узроке, а ја могу да кажем да је све заправо мера реалног талента. Таленат није само спремност за непосредну игру, већ и начин на који се понашате у колективу, начин на који му приступате и делите са њим све оно што деле и друге девојке. Ако то не препознате као суштинску потребу, онда тешко да ћете пронаћи добро место у било ком колективном спорту. У тој причи губе само спортисти, који јефтино пропуштају онај златни период своје каријере кад могу много да постигну као репрезентативци. Било је, нажалост, тога и у женској одбојци, али смо успевали и то да пребродимо.
Како објаснити добре резултате српске одбојке, упркос чињеници да имамо лиге ниског квалитета и велики одлив младих играча?
– То је енигма и за нас у одбојци. Већ годинама опстајемо у светском врху, у спорту који има огромну заступљеност у свету. Уосталом, познато је да светска одбојкашка федерација има највећи број чланова, међу свим осталим спортовима. Наш несумњив проблем је слаба база, јер лиге нису на високом нивоу, сачињене су од младих играча и играчица, а финансијско стање у друштву, читавом спорту, па и самој одбојци је такво да се не може упоредити са земљама у којима су улагања неупоредиво већа. Можда нас на тако високом нивоу држи одличан рад, пре свега тренерски, а потом и у одређеним клубовима, па и самом савезу. Уз таленат који је присутан, то тренутно даје резултате. Али, колико ће дуго, не могу да претпоставим.
Феномен српског спорта...
– То је тек прича коју тешко да могу објаснити и много искуснији људи од мене. Ми имамо навику да подробно анализирамо наше мане и све што нам недостаје. У томе смо врло прецизни и савршено знамо да нам је база у лошем стању. Клубови, у свим спортовима, грцају у проблемима, новца готово да нема, инфраструктура је на ниском нивоу. И стање у друштву је слично. Чини ми се да у таквој ситуацији, многа деца, а пре свега њихови родитељи, гледају на спорт као на могућност да се савладају замке ружног времена и да то дете пронађе прави пут у свом животу. Не само да би једног дана могло да заради толико новца да буде независно у свом животу, већ пре свега због могућности да кроз спорт стекне нека здрава начела и навике, да стаса као личност. Можда је, чак, наша срећа што у оваквом времену многи виде спорт као једну од ретких прилика да се покажу на прави начин.

СНАГА БЛИСКОСТИ И СОЛИДАРНОСТИ

Да ли смо уопште свесни значаја свега онога што наш спорт чини на светској сцени?
– Нисам сигуран у то. Не поричем да наша земља има изузетне уметнике, ствараоце у свим категоријама, који заслужују пуну пажњу, али тврдим да нико од њих није толико учинио на афирмацији Србије као што су спортисти. Треба само отићи на било који континент и сусрести се са људима који не знају ни где је Србија, али знају за наше спортисте. Не само за тенисере, већ и за ватерполисте, кошаркаше, атлетичаре, стрелце и многе друге. Чини ми се да се преко те чињенице олако прелази у нашем друштву и да се на спортске успехе гледа као на нешто што је више у домену забаве, него врхунских остварења. Мислим да ти резултати заслужују више поштовања.
Како селектор одбојкашица гледа на бит српског народа?
– Ми имамо своје особености које треба задржати. Стекли смо их узрастањем на својој земљи и треба их поносно истицати. У неким другим земљама се боље живи и много тога на бољи начин функционише, али не смемо покушавати да личимо на њих. Начин на који се они друже, раде, проводе слободно време, није наш и ми то не прихватамо.
Нас сада много оптерећује криза у међусобним односима. Некада смо више поштовали једни друге, подржавали се и бранили. Сада се то изгубило, можда под теретом кризе која предуго траје. Зато нам цео животни амбијент постаје тешко подношљив, а решење је ту пред нама. Не у трагању за туђим мерилима и навикама, и у њиховом усвајању. Сами себи можемо бити бољи, ако не изгубимо оно што нас је одувек красило – блискост и солидарност. Тада ћемо на све гледати са више воље и наде. Многи моји познаници који су били у Србији, из свих крајева света, отишли су из ње са најлепшим искуствима и желели би да поново дођу. Никада не смемо заборавити да, и у тренуцима великих криза, имамо шта своје да покажемо и да се то многима веома допада.
Шта очекивати од наступа на Олимпијским играма у Рију?
– Свесни смо свог, али и квалитета противника. Поменемо ли само Бразил, Русију, Америку, Кину, биће вам јасно каква нас конкуренција чека у борби за медаље. Међутим, убеђен сам да са свим тим репрезентацијама можемо равноправно да играмо и да их победимо, што смо већ и чинили. Коначно је ред да и нас малери заобиђу, јер смо на претходне две Олимпијаде отишли у некомплетним саставима. Неки разлози су били ружни, а то су повреде, неки су били лепи, јер су нам играчице остајале у другом стању. Сада је ред да на Игре одемо комплетни. У таквој ситуацији, нећемо се бојати од било ког противника и с правом истичемо да смо спремни да се упустимо у борбу за медаље. Можете рачунати на то да ћемо дати све од себе. Хоће ли то бити довољно за славље, остаје да се види.

***

Људи из сенке
– Кад се пребира по успесима и медаљама, увек се у први план стављају играчице, а за њима и ја. Вероватно тако и треба, али ја желим да истакнем и људе који се тако ретко помињу, а од којих много тога зависи. То је мој стручни штаб, „људи из сенке”, како их зову. Њихов допринос је немерљив. Ни пола својих планова не бих остварио да тих људи није било. Веома сам им захвалан и сматрам да сам комплетан само са њима. Њихова једина сатисфакција за рад у репрезентацији је то што могу да помогну националном тиму, а не новац или неки други интерес. Зато их никада не заборављам.

***

Лепи и тешки тренуци
– У спорту, резултати одређују меру нашег задовољства. Лако је претпоставити да су најлепши тренуци у вези са медаљама и победама, а најтежи долазе са изневереним очекивањима. Рекох, тек после извесног времена можемо реално протумачити оно што смо остварили и да ли су неки резултати били испод очекивања, или су нека очекивања била недовољно реална. Тежак је осећај кад вам се чини да сте могли боље и више од онога што сте остварили. Чини вам се да сте сами себе изневерили. На срећу, у минулих десетак година, ми смо имали много више разлога за задовољство. Можда баш зато што смо умели реално да протумачимо могућности.